Kad pogledam unazad poslednjih 10-ak godina, nisam imao ljude oko sebe za koje bih mogao da kažem da su za čitav život. Sa druge strane znam da nisam ni popularan niti neko ko trči pred objektiv da se slika i bude u centru pažnje, jednostavno nisam takav tip osobe. I to mi odgovara. Nisam imao zvučna imena medju društvom, ne popularizujem sebe jer znam da mi to ne bi ležalo i igrom sudbine nisam toliko bio neki parti manijak ili društvena osoba kad je najviše trebalo da izlazim i da se družim. Ostavljam i to na stranu jer opet shvatam da ne mogu sa svima da se uklopim a i da se dopadnem svima. Igrom slučaja nisam se uklapao u svoje društvo, ne po godinama, već po izgledu, smetlo mi je, nije da nije, jer su me možda gledali kao klinca, ne znam kako su me dožvljavali. I tada vodio onom - Bolje se drži dalje da ne bi bivao povređen, i bio sam u pravu.
Elem, poenta priče je sledeća.
Znate da je poslednjih par godina ekspanzija moderne tehnologije, da svi žele da budu u centru pažnje, da budu važni i da se o njima piše i priča. Slefi i ostale stvari. Instagram lajkovi, poze i svašta nešto. Glume fine i kulturne osobe a preko tih tehnoloških čudesa izražavaju svoje želje i trude se da budu u trendu. Nije ovo prozivanje bilo koga, masovno obuzima dosta ljudi, pa i mene.
Često vidim da su ljudi objavili fotografiju sa nekim, u tom momentu je to neopisiva doza sreće, ili drugih osećanja, poštovanja i pokazatelj da im ta osoba znači. Kad vidim meni drage osobe da se se fotkaju sa ljudima, i pritom postave fotku, onda me to vodi na razmišljanje. Da li sam ja manje vredan od njih? To se zapitam iz razloga jer sam i ja jedan od tih ljudi koji se ponekad slikaju, imaju uspomenu s nekim ko mi jako znači i za koga mislim da mi je prijatelj. I ja sam taj koji postavi sliku i divi se osobi koja je pored mene na toj fotki. A sa druge strane, ne sećam se da sam skoro bio ja taj i da je slika postavljena meni u znak prijateljstva ili makar poznanstva. To me povredi, znam, to su sve možda gluposti. Međutim kad vidim koliko se ja oko pojedinih ljudi trudim, onda uvidim da njima nisam možda ja toliko bitan. Ne mislim da zaborave potpuno na mene nego da im nisam toliko prioritet koliko su oni meni.
Primer svega toga jeste drugarica koja je bila sa mnom u srednjoj, družili se bili u korektnim odnosima, ali ona se nikad nije toliko otvoreno ophodila prema meni kao ja prema njoj. Znam i to da muskarci mentalno kasnije sazrevaju, verovatno je i to jedan od razloga, ali to nije način da se kasnije ponaša nezainteresovano i tajnovito. Okolnosti su takve da sam ja ostao u svom gradu, ona otišla na studije dalje. Viđali se povremeno, družili a kad se god porekene neka tema gde treba da se pokaže povrenje i da umem da budem dobar slušalac, onda se sve nešto izbegava, krije, preformuliše i sta sve ne.
Upravo zbog takvog ponašanja, sa pojedinim ljudima, vremenom su odnosi postali dosta zatvoreniji. Moj pokušaj da budem sa svima iskren što je više moguće i da na taj način budem što bolji prijatelj je doveden u pitanje da li ja uopste vredim tim osobama. Bez obzira bio ja na nekoj slici sa njima ili ne. Bio pozvan u najobičniju šetnju, odlazak u provod. Kad ne žele da pozovu, puste poruku ili se odazovu u onom momentu kad su mi potrebni, posle mnogih takvih slučajeva, uvidim da je vreme ne da menjam njih, nego da menjam sebe. Kada posle budu zapitali u čemu je problem, onda mogu lepo da im kažem da vrate film unazad, da preispitaju svoje postupke, jer ne želim ni na koga da svaljujem krivicu ukoliko neko sam to ne uvidi. Svestan sam i toga da ne može niko u svakom momentu da misli na mene. Jedino ukoliko joj ja značim kao osoba sa kojom može da popriča o svemu, da se nađemo jedno drugom u dobrim i lošim trenucima, onda tada je moj odnos u potpunosti poveren toj osobi.
Različiti smo ljudi, trebalo bi da se nađemo na pola puta, kao u pesmi. Samim tim što upoznamo osobu koja nam prija u razgovoru, smehu ili u nekim neočekivanim situacijama treba da se potrudimo da je zadržimo i od međusobnog odnosa načinimo dobru simbiozu prijateljstva. Čovek se u ovim modernim vremenima sve više vrednuje po nekim opipljivim stvarima i prolaznim a sve manje po onim koje mogu samo iskreno da se dožive i urežu u sećanje.
Neko je davno rekao da se čovek vrednuje na osnovu toga koliko je knjiga pročitao, ali i po tome sa koliko ljudi je u prijateljskim odnosima. I zato čuvajte i negujte svoje prijateljstvo jer znajte da se uvek onaj neko trudi da ono bude što bolje i dugotrajnije.
Life is unique
